NE ČEKAM TE VIŠE – Trenutak kad je na ljubav stavljena tačka

 

Ne čekam te više. Zbog svih dana ustajalih u čekanju, zbog sporih kazaljki na satu i propuštenih prilika.

Ne čekam te više.

Zbog predalekih iluzija, koje ljubav nije mogla da ukroti, a ti nisi mogao da ostvariš. Zbog straha, koji sam imala, od života bez tebe. I zbog toga što je taj strah pobegao u opsesiju i uvukao me u svoj mrak. Predugo sam te čekala. U tišini.

Zbog prazne stolice, tanjira, čaše, pepeljare, jastuka, tuš kabine u kojoj smo se gurali samo kako bismo se zajedno tuširali, kutije Marlbora, koju još uvek čuvam. Kao i upaljač. I četkicu za zube u kupatilu. I tvoj peškir. I potkošulju iz koje ne izlazim. Zbog toga što nemam više na koga da vičem kada okrene televizor ka krevetu, kada ne obriše mrvice za sobom, kada me zasmejava dok pričam na telefon sa ozbiljnim ljudima.

Zbog tvoje omiljene pesme, koja odzvanja uzalud, kao da svakog trena treba da se pojaviš, da se nasmeješ, da počneš polako da mašeš glavom s jedne strane na drugu, u ritmu, i da mi razvlačiš ruke u plesne pokrete, dok kolutam očima, jer ne podnosim muziku koju slušaš.

Ne čekam te više.

Jer si zaboravio ljubav koju smo dozirali kako se ne bismo previše predavali, a zatim njenu eksploziju pri kojoj se pomešalo sve tvoje i moje, te kada je prestalo da bude važno šta kome pripada, jer – sve smo bili mi i sve je bilo naše. Zajedničke jecaje i toliko kapi duše koje smo tada ostavili jedno drugom. I, zbog toga što si zaboravio kako mi spokojno spavaš na stomaku dok putujemo na neko bolje mesto. I sve moje brige, nerviranja, osipe na vratu, dekoncentraciju. Zore koje smo dočekivali zajedno. Kako mi sušiš kosu i češljaš me pre spavanja. Kako te, tek probuđena, posle napornog izleta na moru, tražim očima na palubi broda. Naš kafić na plaži. Sve zajedničke kupovine i šetnje. Ukusnu hranu koju smo otkrivali jedno drugom. I još bezbroj sitnica kojim si me obeležio.

Zaboravio si – da sam ti bila i prijatelj, i ’’burazer’’, i sestra, i majka, i ljubavnica. I da sam svakoj od tih uloga davala sebe čitavu.

Zagrljaj za laku noć.

I kako me ujutru gnjaviš još uvek nerasanjenu.
I kako nam je nekad najveća rasprava bila ko će sada da ode po ručak.
Zaboravio si. Na život sa mnom. Na život koji je podrazumevao naše isprepletene delove, davane bezrezervno, nepromišljeno, potpuno.

Ne čekam te više.

Predugo sam te nalazila u svojim rečima, žargonu, psovkama. Stavovima koje si mi promenio. Inatu koji si mi izoštrio. Realnijim pogledima na svet.

Ne čekam te više.

Zbog savesti koja me je grizla, i za tebe, i za mene, što ostavljamo ljubav napuklu, izrezbarenu, raspadnutu, nemoćnu i samu. Zbog toga što si mi je oduzeo i što je tražim bezuspešno, uzaludno, i predajem se tom mazohizmu u kome uništavam sebe idući za njenim kricima, osećajući njene bolove, rane, zarastanja i ponovna skidanja krastica, i tako uvek iznova, dok ti ne dosadi.

devojka4

Ne čekam te više.

Zbog dana ispunjenih samoćom, zbog noći u kojima sam gušila svoj jecaj, zaustavljajući dah svaki put kada me suze uhvate nespremnu. Jer su me toliko dugo boleli trenuci kada si me izdao, kada si ljubio drugu, pa uvrede, omalovažavanje, fotografije na kojima stojiš pored mene kao olovni vojnik, bezobzirnost, odlazak…

I jer sam toliko puta sebe lažno uveravala da sam prebolela. Zbog toga što sam se predugo vraćala nazad, uplovljavajući u razgovore, poglede, detalje, gubeći se u tom lavirintu, tražeći potencijalne uzroke, pogrešne reči, postupke, razlog zašto si me ostavio. I zbog toga što ga ni danas ne znam.
I zbog toga što danas imam veći strah od onih koji preko noći prestanu da vole, nego od onih koji me nikad nisu ni voleli.

Ne čekam te više.
Jer, predugo sam čekala.
Pričala, mislila, pisala o tebi.
I govorila ti: ’’Biće kasno kad se pokaješ.’’
Nisi verovao, a sad si opet tu i kaješ se.
Sad kad više ništa nismo mi i ništa nije naše.

Izgubila sam se u nijansama tvoje ličnosti i tvoje ljubavi, koje su se menjale iz krajnosti u krajnost. Naša je ljubav potonula u spektru, udavljena u nijansama, raspukla i prelivena iz malih dimenzija kojim si je okovao.

I ne ljubavi, ne čekam te više.

Jer, bilo je ljubavi i biće je u svim drugim oblicima i bićima, u lepšim nijansama, u kojim ću sijati i blistati, i koje će me oslobađati.

Izvoru inspiracije, da bih ponovo počela da verujem u ljubav, moram da prestanem da verujem u tebe.

I ja to činim od ovog trenutka.

Jer, ne čekam te više.

I ovo su poslednji redovi koje sam ti posvetila.

(besnopile.rs)

loading...

Facebook komentari