SA TOBOM SAM ŽELJELA DA OSTARIM: Pismo čovjeku koji mi je slomio srce

 

Prava srodna duša je verovatno najvažnija osoba koju ćeš ikada sresti. Ona će srušiti tvoje zidove i udariti ti šamar koji će te probuditi. Ali živeti sa srodnom dušom zauvek? Ne… To je previše bolno. Srodna duša ulazi u tvoj život kako bi mogla da otkriješ neke delove sebe za koje nisi ni znala da postoje. I onda odlazi. Njena svrha je da te protrese, da ti uzdrma ego, ukaže na prepreke i slabosti, da ti slomi srce kako bi ga otvorila i pustila svetlost unutra. Svrha srodne duše je da te baci u očaj, da te navede da izgubiš kontolu toliko da ti nema druge nego da potpuno preobraziš svoj život… – Elizabet Gilbert

Bilo je tako lako…

Zaljubila sam se tako lako kao kad sklizneš u san. Isprva polako, a onda sumanuto brzo, čvrsto i duboko. Uopšte ne znam tačan trenutak kada se to dogodilo. To se zbilo negde između tvog pogleda u moje oči i mojih suza koje sam brisala kada su sve zidine koje sam godinama gradila pale. Razbila sam se o tebe i nisam marila. Pred svojim srcem uklonila sam straže, ostalo je otvoreno, ogoljeno, ranjivo. Dala sam ti celu sebe.

Mi nismo samo bili zajedno. Mi smo se igrali. Naše duše su bile žive – ponovo smo bili deca koja svet vide po prvi put. Promenio si me zauvek.

Bilo je tako teško…

Bili smo komplikovani ljudi. Nismo bili jednostavni. Ti i ja smo bili teški. Previše smo maštali. Previše smo analizirali. Osim zaljubljivanja, ništa nije moglo biti jednostavno i lako. Sve smo činili težim nego što jeste beskrajnim analizama, teorijama, tumačenjima. Sakatili smo svaki dragoceni trenutak oštricom predrasuda, očekivanja, razuma.

Svađali smo se, raspravljali… Strast, ljubav, želja je raspirivala naš bes. Lomili smo se jedno o drugo tako silno i ponovo lepili krhotine, ljubili jedno drugom ožiljke.

Želela sam više od tebe. Ne zato što nisi bio dobar, nego zato što sam te volela i imala velike snove za nas. Verovala sam u tebe, u tvoje sposobnosti, talente… Želela sam ništa manje od onoga što zaslužujemo.

Slomio si mi srce…

Nisi bio spreman, dragi moj. Tvoja prošlost, tvoji demoni nisu ti dali mira… Odgurnuo si me. Voleo si me tako kako nikad nisam bila voljena, ali nisi bio spreman na to. Mi se nismo previše primakli plamenu. Mi smo u njemu bili, u srcu vatre… nespremni. Izašli smo oprljeni, povređeni. Nije bilo svrhe da ti produbljujem rane, da te držim za ruku i sprečavam da odeš, kada te je svaki dodir boleo. Morala sam da te pustim…

Nikada ti nisam zahvalila…

Mislila sam da nikada neću moći živeti bez tebe. Onoga dana kada si otišao srce mi je stalo… Ali danas opet počinje da kuca. Slomio si moje srce, otvorio ga. U njega je ušla svetlost. Doveo si me do takvog očaja da nisam imala druge nego da potpuno promenim svoj život. To sam i učinila.

Mislila sam da ću sa tobom ostariti, ali nekad život za nas ima drugačije planove. Nikad nisam i neću prestati da te volim. Kada ti neko dotakne srce, on zauvek ostaje u njemu.

Bila sam puna besa i boli. Jeo me je, uništavao… A onda sam shvatila da to mene ne razara ljubav. Ljubav nije sila uništenja. Razaralo me je ono što sam mislila da ljubav jeste, ono što sam od nje želela.

Želela sam da sa tobom budem jedno, ali to nije bila naša sudbina. Naša je ljubav bila drugačija – od one vrste koja oslobađa, koja nam daruje nov život, preobražava i koja nas uči novim putevima. Takva ljubav nam dolazi poput duhovnog učitelja i uči nas mnogo više nego što bi bilo koji srećan kraj mogao. Zato ne žalim nijedan sekund koji sam provela u njoj, nijedan tren koji sam posvetila tebi… Naša ljubav me je probudila, preobrazila i otvorila oči za ono što bez nje nikad ne bih videla.

(besnopile.rs)

loading...

Facebook komentari